Улога архитектонског цртежа у процесу пројектовања на почетку XXI века

Abstract

Истраживање полази од претпоставке да у ери дигиталног преокрета архитектонски цртеж у процесу архитектонског пројектовања постаје свестрано, вишеслојно и хибридно средство које поред улоге преносиоца информација, има и све значајније место у истраживању концепатa архитектонског простора. У процесу обликовања архитектонског простора, улога архитектонског цртежа је један од кључних елемената стваралачког процеса архитекте. У савременом контексту архитектонске делатности подстакнутим развојем информационих технологија, који консеквентно интерпретира аналитичке процедуре развијане током двадесетог века – структурализам и постструктурализам, употреба дигиталних алата у процесу пројектовања доводи до преиспитивања креативне, односно ментално-моторичке спреге између мисаоних процеса и материјалних експресија које производи рука архитекте. Истраживање проблематизује позицију цртежа између два становишта - цртежа као крајњег циља истраживања и цртежа као истраживачког алата. Фокус истраживања усмерен је на препознавање истраживачког потенцијала цртежа у процесу архитектонског пројектовања и идентификацију његових различитих појавних облика. Истраживачко питање које се поставља односи се на улоге и начине на који цртеж, дефинисан кроз призму структуралистичке и постструктуралистичке интерпретативне перспективе, оснажује процес архитектонског пројектовања у савременом архитектонском контексту. Један од кључних доприноса истраживања представља дефинисање критичког апарата за анализу цртежа као специфичне методологије идентификације истраживачког потенцијала у процесу пројектовања. Применом конкретног апарата и успостављених методолошких корака у едукацијском процесу и конкурсној пракси, које су препознате као области архитектонске струке у којима је истраживачка улога цртежа највидљивија, идентификовани су специфични истраживачки модели цртежа који обликују процес пројектовања у двадесет и првом веку. Ови модели, именовани трансформацијско-наративни, репрезентативно-транскриптивни и спекулативно-симулациони модел, представљају хибридне облике цртежа који настају као последица развоја и примене дигиталних алата у архитектури, као одговор на критичко сагледавање и проблематизацију глобалних друштвено-културолошких феномена и као одраз тежње ка позиционирању архитектуре као истраживачке делатности.

The main thesis of the research states that, in the age of the digital turn, the architectural drawing as part of the design process is becoming a versatile, multi-layered and hybrid tool which, in addition to its primary role of distributing information, has an increasingly important position in exploring architectural design concepts. The architect's approach to the application of the drawing in the process of architectural design is one of the key elements of their creative process. In the contemporary context shaped by the development of information technologies, the discipline of architecture is consequently reinterpreting and collaborating with analytical strategies developed during the twentieth century – structuralism and post-structuralism, whilst the use of digital tools in architecture results in re-examining the creative relationship between thought processes that take place in the architect’s mind and the material expressions produced by the architect’s hand. The research discusses the position of the drawing between two standpoints – the first presuming the drawing as a final result of the research process and the second understanding the drawing as a research tool. This dissertation focuses on discovering the research potential of the drawing as part of the design process and its various manifestations. The question that arises is related to the roles and manners in which the architectural drawing, perceived through the lens of structuralist and post-structuralist theoretical perspectives, shapes and encourages the contemporary design process. One of the key contributions of this dissertation is the research methodology based on establishing a critical apparatus as a tool for analysing architectural drawings, with the aim of identifying their research potential within the design process. The research subject for developing this critical apparatus is the field of architectural education and architectural competition practice, which are recognized as areas of the architectural profession most legible for recognizing the research potential ofthe drawing. The application ofthe proposed analytical methodology results in discovering specific research models of the drawing that have shaped the design process during the twenty-first century: transformative-narrative, representational-transcriptive, and speculative-simulative model. These models, as hybrid forms of the architectural drawing, emerge as a result of the application of digital tools in architecture in response to the critical perception and problematization of global socio-cultural phenomena. Furthermore, they aspire to advance the discipline of architecture within the scope of research professions.