Doprinos Aleksandra Deroka razvoju nastave u oblasti istorije nacionalne arhitekture

Abstract

Наставе у области архитектуре се на Великој школи у Београду и њеном Техничком факултету, се од седамдесетих година 19. века константно развијала и обогаћавала новим садржајима везаним за изучавање опште историје уметности и архитектуре, али и монументалног сакралног средњовековног градитељстава, у чему су заслужни родоначелници проучавања и заштите градитељског наслеђа у Србији, Михаило Валтровић и Драгутин С. Милутиновић. Оно се постепено уводило и равноправно примењивало у тадашњим студентским пројектима кроз предмет Византијски стил. То је био израз тежње да се створи препознатљив национални стил у ком ће се пројектовати тадашње грађевине, у чему је значајну улогу имао и професор Патар Поповић пре и након Првог светског рата. Значајна промена наступа тридесетих година 20. века када и традиционална народна архитектура добија већи значај у настави, највише захваљујући професору Дероку. Оснивањем Института за народну архитектуру и Катедре за народну архитектуру на Архитектонском факултету у Београду вернакуларна архитектура добија своје заслужено место у истраживањима и настави. То је настављено и у периоду након Другог светског рата, када наступају нови друштвани односи, сакрална архитектура се претежно не гради, а архитектура интернационалног стила постаје доминантни облик изражавања. Монументално сакрално средњовековно градитељство се и даље изучава, али се оно више не примењује у студентским радовима и савременим пројектима, који искључиво следе тадашњи универзални модернизам. У оквиру предмета Народна архитектура од 1935. до 1956. додине професор Дероко на студенте преноси своје богато искуство, стечено дугорочним теренским истраживањима монументалне инародног градитељства, не само кроз предавања, већ и кроз рад на вежбама у оквиру којих су студенти радили пројекте савремених грађевина по принципима и са елементима традиционалног народног грађења. Кроз маштовито обликоване форме, али и поштовање карактера и традиције народне архитектуре, студенти су пројектовали различите савремене програме, као што су: куће за учитеље, школе, домови сеоских и градских народних одбора и сл. Студенти су кроз рад на новим грађевинама успостављали властити однос према старој сеоској и градској архитектури у нашој средини, према њеном карактеру, значењима и вредностима, како би кроз своје пројекте оживљавали принципе и дух традиционалне архитектуре. Поред тога, сачувани студентски радови сведоче да је професор Дероко код студената посебно развијао способност да њихови технички цртежи на пројектима имају и ликовне квалитете, те су они поред цртежа у тушу били и акварелисани бојама. Поред основа и изгледа грађевина рађени су и аксонометријски прикази који су грађевине приказивали у непосредном окружењу. Својим радом са студентима на предмету Народна архитектура, касније Архитектура народа ФНРЈ, до одласка у пензију 1964. године, професор Дероко је оставио неизбрисив траг у историји Архитектонског факултета и целог Београдског универзитета, првенствено као педагог, али и као свестрани научник, градитељ, уметник и хуманиста.