Poricanje i obnova: arhitektura postmodernizma 1980-1991

Abstract

U devetoj deceniji XX veka, arhitektura u Srbiji je simultano sa drugim kulturalnim praksama, konstituisala diskurs kritike, preispitivanja i opovrgavanja kulture modernosti (sa čitavim nizom tradicija i vrednosti) koji je legitimizovao procese tranzicije iz jugoslovenske i socijalističke modernosti u ekskluzivistički domen nacionalizma. U epohi nakon smrti Josipa Broza Tita, koju je obeležio „prolom istorije“, arhitektonska kultura u Srbiji predstavljala je sastavni deo sveobuhvatne platforme koju su oblikovali različiti institucionalni režimi proizvodnje znanja — od istoriografije do konkursnih projekata i izložbi, koja je omogućila drugačiji koncept nacionalnog identiteta i različit pogled na tradiciju, savremenost i budućnost srpske države i nacije. Vizura tog pogleda bila je fokusirana na preispitivanje socijalističke modernosti, jugoslovenske zajednice, dominantnih ideoloških principa, podobnih tradicija i nacionalnih genealogija. Zbog toga je odgovor na pitanje pozicije arhitekture osamdesetih godina u Srbiji i njene uloge u konstruisanju nove paradigme kulture, društva i politike moguće potražiti u prostoru izvan autonomnog i estetskog. U tom smislu, arhitekturu valja posmatrati kao diskurs u kome je, simultano sa drugim disciplinama i institucijama, operisala kao instrument moći — oblikovanja ideologije i konstruisanja identiteta. U pluralnom prostoru savremenosti arhitektura je legitimizovala atavistički svet prošlosti, koji je bio dirigovan upravo potrebama i zamišljanjima priželjkivanje budućnosti.