Непостојаност модернистичке позиције архитекте у пракси XXI века

Abstract

Рад преиспитује позицију архитектонског модернизма као кодекса који обликуједисциплинарно знање, претпостављајући дијалектички образац који се одликујеунутрашњом противречношћу. Модерна је означавала историјску прекретницу упогледу геометријских атрибута грађевине, створивши услове за искорак одрепрезентативности класичног језика ка апстрактном јединству облика, простора ифункције. Сам покрет је утврђивањем универзалних парадигми тежио капревазилажењу дивергентних услова архитектонске активности, формализујућињене процесе и дајући им систематски карактер као основ за конституисањеаутономне дисциплине. Модернизам је представљао епистемолошко градилиштена коме је подигнут читав нови поредак праксе чији су конструкти, посредствомисторијских наратива, наткрилили тоталитет струковног искуства.

The paper examines the position of architectural Modernism as the codex that shapesdisciplinary knowledge, assuming a dialectical pattern characterized by internalcontradiction. Modernism represented a historical milestone in terms of geometricalattributes of a building, achieving a decisive leap from the representability of the classicallanguage to the abstract unity of form, space and function. By establishing universalparadigms, the movement itself sought to overcome the divergent conditions ofarchitectural activity, formalizing its processes and giving them a systematic character asthe basis for constituting of an autonomous discipline. Modernism was theepistemological construction site where the entire new order of practice was built, whoseconstructs, through historical narratives, surpassed the totality of professional experience...