Концепт фрагментарности и кодирање недостатака ка новим облицима архитектонске модерности

Abstract

Полазећи од идеје да се дисперзност амбивалентне позиције припадања инеприпадања, сваки пут изнова измешта изван постојећих концепција, радотвара могућност за многострукост раслојавања стварности. Фрагментација сепоставља као модел тумачења реалности и испитивања капацитета меренеодређености и недовршености архитектуре у контексту постдигиталногсвета и културе. Дестабилизацијом реалности виртуелним, свет видљивогпостаје видљивост аутономних слика - визуелно искуство у сопственимфрагментима. Стављањем у исту раван концепција недовршености инедостатка, као онога што увек измиче прецизној дефиницији, остајемо у зонитрага могућег, у амбивалентном односу према сопственом остваривању инемогућности његовог испуњења. То значи да се концептуализацијафрагментисаних форми одвија у пољу виртуелног, исцртавајући обрисесопственог облика дигиталним кодом тако да несталност, променљивост инепредвидивост постају пројектантски изазов и проблем. Двострука природасвих ствари намеће питања прекорачења у сопственој реалности, узимајући засвој објект сам процес као производњу нових стања. Увек на позицији између,парадоксално, недостатак постаје сопствени циљ, који је могућ само ако сефокус помери на сам процес настанка или његове суштинске неостваривости.

Beginning with the idea that the elusive nature of the ambivalent position, betweenbelonging and not-belonging, is constantly placed outside existing conceptions, thiswork aims to unlock the potential for a multiple layering of reality. Fragmentation ispositioned as a model for interpreting reality and for examining the capacity to measurethe ambiguity and incompleteness of architecture in a post-digital world and culture.By destabilizing reality through the virtual, the visual world becomes a vision ofautonomous images – a visual experience within its own fragments. Thus, placing theconcepts of incompleteness and insufficiency on the same plane, as something thateludes precise definition, we remain grasping for the possible. As a result, they remainin an ambivalent relationship to their totality and the inability to fulfill it. This meansthat the conceptualization of fragmented forms occurs virtually, depicting their ownoutline through digital code, thus making variability and unpredictability a designchallenge; a task and a problem. The dual nature of all things raises the question ofexceeding one’s own reality, taking for one’s object the process itself and theproduction of new conditions. Always being in-between, insufficiency paradoxicallybecomes its own goal, one only possible if focus shifts to the process of creation or itsessential unattainability.