Урбани и просторни аспекти депопулације у Србији

Abstract

Депопулација на државном нивоу је постала један од главних развојних изазова за многе европске земље. Ова појава је дубоко повезана са опадањем на свим просторним нивоима: депопулација регија, општина, градова и села. Депопулација села и сеоских средина је вероватно најпознатија јер је присутна још од деценија после Другог светског рата. Међутим, појава депопулације целих држава у мирнодопским временима више је повезана са одскора присутном депопулацијом градова. Већина бивших социјалистичких држава у Европи почела је да се демографски смањује са падом социјализма, што је изазвало изненадну и неконтролисану деиндустријализацију, а самим тим и нагло опадање градског становништва. Слично томе, Португалија и Грчка су почеле да губе становништво током економске кризе 2008. године, када је њихова градска привреда заснована на услугама упала у кризу. Бугарска и Румунија су посебно индикативне у овом смислу, јер су то најсиромашније земље ЕУ које највише губе становништво и једине су са више од 90% градова који се смањују. Ови аргументи јасно показују да је демографско стање градова (односно урбани раст наспрам урбаног опадања) сада међу кључним показатељима кретања (де)популације на државном нивоу. Србија такође показује дате демографско-просторне обрасце. Депопулација села се уочавала у свим пописима становништва од шездесетих година наовамо и сви национални просторни планови у последњих пола века су то подвлачили као велики изазов, али планске мере за решавање егзодуса са села нису имале већи утицај. Постсоцијалистичко раздобље је управо издигло питање депопулације на нове нивое. Два национална постсоцијалистичка пописа становништва, обављена 2002. и 2011. године, показала су прве знаке истовремене демографске кризе и на државном и на урбаном нивоу. Последњи попис из 2011. године био је први који је показао демографско опадање већине градских насеља (74%), што је било у оштром раскораку са растом четири велика града – Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца. Ово се може објаснити и чињеницом да је Србија земља са високо централизованом влашћу у већим градовима, док управни окрузи (средњи ниво) не постоје као самостални ентитети. Овакво стање оставља седишта округа, који су уједно градови средње величине у Србији, без стварне економске моћи и демографских и социјалних могућности, па они не могу бити одговарајућа спона између великих градова и сеоских залеђа. Као исход тога, депопулација средњих градова убрзава депопулацију њихових округа, подређених мањих/сеоских општина и већине села у њиховим зонама утицаја.