Контекст умрежености и терминал-архитектура: позиција архитектонске форме у просторима токова савременог града

Abstract

Овај рад истражује позицију архитектонске форме у односу на феномен токова у савременом градском контексту, који се, у преклапању философије, културе и архитектуре, анализира као парадигма умрежености. Позиција архитектуре у таквом контексту постаје израз трансформација вредности и материјалних основа савременог искуства простора. Синтаксу терминал-архитектура употребљавамо у значењу које не подразумева програмско и типолошко одређење, већ позицију у оквиру процеса – објекат умрежен у динамички систем градске структуре. Ток, као нова и релациона вредност, постаје критеријум архитектонског простора, те хибридност програма и губитак типолошких дефиниција постају изрази дисперзије и дематеријализације историјских фундамената архитектонске форме, отварајући нове спектре архитектонских иновација и пројктантских принципа.

The aim of this paper is to research the position of architectural form in relation to the phenomenon of flows in the contemporary urban context. In the interdisciplinary theoretical research this paper presents the overlapping of philosophy, culture and architecture which is analyzed as a paradigm of networking. Therefore, networked context considers the complexity, variability and dynamic properties of relations between tangible and intangible everyday constructs. The position of architecture in such a context becomes an expression of the transformation of values and material bases of the aesthetic experience of contemporary urban space. In this paper, the syntax terminal architecture is used in a meaning that does not imply programmatic and typological determination but position of architecture within the processes of the contemporary city - an object networked in a dynamic system of urban structure. Such architecture deals with relations and dynamisms as the main carriers of the value system of architectural form - differences in repetition in space-time complexity and continuity. Accordingly, the subjectivity, variability and dynamization of the structural principles of space are recognized as opposites to historically grounded determinations and aesthetic principles of architectural form. In a relation in which flow, as a kinesthetic and relational value, becomes the bearer of formal features of architectural space, program hybridity and loss of typological definitions become expressions of dispersion and dematerialization of historical foundations of architectural form, thus opening new spectra of architectural innovations and design principles.