Инструментализација мапирања у архитектури: тумачење урбаног дискурса

Abstract

Истраживања у области просторне когниције остварила су значајан допринос темама перцептивне спознаје и обраде когнитивних података; међутим, уочава се неправедно запостављање теме простора и утицаја контекстуалних одредница на спознајни процес. Мапирање је препознато као адекватан алат јер урбане структуре релевантне за архитектонски дискурс тумачи у оквиру контекста у којем делују. При анализи хронолошког развоја тематског мапирања као потребе за бољим разумевањем контекста и појаве различитих концепата просторне когниције шездесетих година прошлог века, шематизација простора се препознаје као алат који испитивања подржава кроз простор, потенцирајући тиме значај територијалног аспекта у просторној когницији. Резултат истраживања је синтезни дијаграм процеса просторне концептуализације утемељен на картографским принципима, са циљем дефинисања и илустровања брзине, интензитета и кључних тачака развоја урбаног дискурса.

Research in the field of spatial cognition has made a significant contribution to the topics of perceptual cognition and processing of cognitive data; however, there is an unjust neglect of the topic of space and the influence of contextual determinants on the cognitive process. Understanding the complex character of the urban context requires modern tools that focus not only on the built environment, but also on the interdependence of perceived elements of space. Mapping is recognized as an adequate tool because it interprets urban structures that are relevant to architectural discourse within the context in which they are located. In analyzing the chronological development of thematic mapping as a need for a better understanding of the context and the emergence of different concepts of spatial cognition in the 1960s, spatial schematization is recognized as a tool that supports research through space, emphasizing the importance of territorial aspect in spatial cognition. Research outcome is a synthesys diagram of the process of spatial conceptualization based on cartographic principles, with the aim of defining and illustrating the speed, intensity and key points of the development of urban discourse.