Значај осветљења у интерпретацијама хришћанске сакралне архитектуре друге половине XX века

Abstract

Карактер архитектонског простора је условљен низом аспеката који га дефинишу. Осветљење представља изузетно значајну компоненту архитектонског простора. Осим што је функционално неопходно за одвијање предвиђених активности, осветљење има изузетно важну улогу и у детерминисању амбијенталних вредности сегмената или целине простора. Та улога постаје још значајнија, и драматично уочљива, у оним архитектонским просторима који би требало да пруже интензивно искуство корисницима, као што је то случај код сакралне архитектуре. Осветљење је вековима било тема присутна у сакралној архитектури, а његов значај постаје посебно приметан у новијим интерпретацијама ригидно сведених простора. Прочишћена естетика архитектонских форми друге половине XX века неретко уступа место осветљењу као централном елементу архитектонске композиције, којим се детерминишу мистични и сугестивни амбијенти који упућују кориснике на медитацију. Први део испитивања односи се на теоретску анализу феномена природног и вештачког начина осветљавања у архитектури. Затим се у другом делу, кроз анализу истакнутих примера сакралне архитектуре датог периода, истражују модели третмана осветљења као кључног елемента за грађење експресивних архитектонских простора који позивају на спиритуална промишљања и медитацију. Циљ овако конципираног истраживања је испитивање потенцијала осветљења изван његове утилитарне функције, тј. могућности експлоатисања осветљења као носиоца медитативног и метафизичког карактера сакралне архитектуре. Резултат истраживања је потврда значаја осветљења у сакралној архитектури, као и увид у начине промишљања светлости у контексту обликовања сугестивних и медитативних архитектон