Архитекта као историјски објект
The architect as an object of history
Чланак у часопису (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Рад проблематизује стање савремене архитектонске
дисциплине фокусирајући се на кризу функције аутора,
полазећи од претпоставке да дијалектичка форма начелно
биографског приступа у анализи архитектонске материје,
поред својих практичних и педагошких оправдања, не
поседује капацитет за разоткривање стварне историјске
сврхе. Уводни део истраживања тумачи водећу улогу коју
херменеутичка делатност добија у модернизму захваљујући
херметичном карактеру модерних уметничких начела као и
псеудохерметичном позиционирању теоријских упоришта.
Основна претпоставка рада је да се у актуелном времену
поредак вредности коренито мења слабљењем интегралног
текста који је у епохи модернизације претходио самом
постојању дела. У другом делу истраживања осветљава се
порекло ауторског статуса објекта, почев од иницијалног
момента индивидуализације идеја у ренесанси, па све до
његове рационализације и формализације у модернизму,
док трећи део анализира примарне основе дискурзивне
архитектонске... дисциплине изведене из Витрувијевог
(Vitruvius) списа о филозофском образовању архитеката.
Четврти део денотира кризу вредности чији су корени
дубљи и елементарнији од симбиозе између производње
и менаџмента или сујете интерпретатора, сагледавајући
је у ширем контексту специфичног стања просветитељске
културе и њеног света као инхерентне дезинтеграције
јединственог појма истинитог. Категорије на којима почива
модерна епистемологија архитектонске дисциплине
неминовно постављају услов за сопствено прекорачење
и дестабилизацију, где губитак обриса основне фигуре
идентитета и раслојавање субјективног хоризонта као и
дисциплинарног наратива води до привидне или стварне
анонимности дискурса радикализујући креативни чин
и праксу. Историјски метод у раду условљен је самом
природом архитектонских објеката чије истраживање
ангажује самосвојствене изворе сазнања, разликујући се
од парадигматског модела неких других дисциплина које
не стварају облике већ су искључиво везане за анализу
догађаја.
Кључне речи:
историјска дистанца, произвољност, наратив, дисциплинарни субјект / историјска дистанца / произвољност / наратив / дисциплинарни субјектИзвор:
Архитектура и урбанизам, 2021, 53, 64-73Издавач:
- Београд: Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС)
Институција/група
Arhitektonski fakultetTY - JOUR AU - Митровић, Јелена AU - Дедић, Соња PY - 2021 UR - https://raf.arh.bg.ac.rs/handle/123456789/1623 AB - Рад проблематизује стање савремене архитектонске дисциплине фокусирајући се на кризу функције аутора, полазећи од претпоставке да дијалектичка форма начелно биографског приступа у анализи архитектонске материје, поред својих практичних и педагошких оправдања, не поседује капацитет за разоткривање стварне историјске сврхе. Уводни део истраживања тумачи водећу улогу коју херменеутичка делатност добија у модернизму захваљујући херметичном карактеру модерних уметничких начела као и псеудохерметичном позиционирању теоријских упоришта. Основна претпоставка рада је да се у актуелном времену поредак вредности коренито мења слабљењем интегралног текста који је у епохи модернизације претходио самом постојању дела. У другом делу истраживања осветљава се порекло ауторског статуса објекта, почев од иницијалног момента индивидуализације идеја у ренесанси, па све до његове рационализације и формализације у модернизму, док трећи део анализира примарне основе дискурзивне архитектонске дисциплине изведене из Витрувијевог (Vitruvius) списа о филозофском образовању архитеката. Четврти део денотира кризу вредности чији су корени дубљи и елементарнији од симбиозе између производње и менаџмента или сујете интерпретатора, сагледавајући је у ширем контексту специфичног стања просветитељске културе и њеног света као инхерентне дезинтеграције јединственог појма истинитог. Категорије на којима почива модерна епистемологија архитектонске дисциплине неминовно постављају услов за сопствено прекорачење и дестабилизацију, где губитак обриса основне фигуре идентитета и раслојавање субјективног хоризонта као и дисциплинарног наратива води до привидне или стварне анонимности дискурса радикализујући креативни чин и праксу. Историјски метод у раду условљен је самом природом архитектонских објеката чије истраживање ангажује самосвојствене изворе сазнања, разликујући се од парадигматског модела неких других дисциплина које не стварају облике већ су искључиво везане за анализу догађаја. PB - Београд: Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС) T2 - Архитектура и урбанизам T1 - Архитекта као историјски објект T1 - The architect as an object of history IS - 53 SP - 64 EP - 73 DO - 10.5937/a-u0-32550 ER -
@article{ author = "Митровић, Јелена and Дедић, Соња", year = "2021", abstract = "Рад проблематизује стање савремене архитектонске дисциплине фокусирајући се на кризу функције аутора, полазећи од претпоставке да дијалектичка форма начелно биографског приступа у анализи архитектонске материје, поред својих практичних и педагошких оправдања, не поседује капацитет за разоткривање стварне историјске сврхе. Уводни део истраживања тумачи водећу улогу коју херменеутичка делатност добија у модернизму захваљујући херметичном карактеру модерних уметничких начела као и псеудохерметичном позиционирању теоријских упоришта. Основна претпоставка рада је да се у актуелном времену поредак вредности коренито мења слабљењем интегралног текста који је у епохи модернизације претходио самом постојању дела. У другом делу истраживања осветљава се порекло ауторског статуса објекта, почев од иницијалног момента индивидуализације идеја у ренесанси, па све до његове рационализације и формализације у модернизму, док трећи део анализира примарне основе дискурзивне архитектонске дисциплине изведене из Витрувијевог (Vitruvius) списа о филозофском образовању архитеката. Четврти део денотира кризу вредности чији су корени дубљи и елементарнији од симбиозе између производње и менаџмента или сујете интерпретатора, сагледавајући је у ширем контексту специфичног стања просветитељске културе и њеног света као инхерентне дезинтеграције јединственог појма истинитог. Категорије на којима почива модерна епистемологија архитектонске дисциплине неминовно постављају услов за сопствено прекорачење и дестабилизацију, где губитак обриса основне фигуре идентитета и раслојавање субјективног хоризонта као и дисциплинарног наратива води до привидне или стварне анонимности дискурса радикализујући креативни чин и праксу. Историјски метод у раду условљен је самом природом архитектонских објеката чије истраживање ангажује самосвојствене изворе сазнања, разликујући се од парадигматског модела неких других дисциплина које не стварају облике већ су искључиво везане за анализу догађаја.", publisher = "Београд: Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС)", journal = "Архитектура и урбанизам", title = "Архитекта као историјски објект, The architect as an object of history", number = "53", pages = "64-73", doi = "10.5937/a-u0-32550" }
Митровић, Ј.,& Дедић, С.. (2021). Архитекта као историјски објект. in Архитектура и урбанизам Београд: Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС).(53), 64-73. https://doi.org/10.5937/a-u0-32550
Митровић Ј, Дедић С. Архитекта као историјски објект. in Архитектура и урбанизам. 2021;(53):64-73. doi:10.5937/a-u0-32550 .
Митровић, Јелена, Дедић, Соња, "Архитекта као историјски објект" in Архитектура и урбанизам, no. 53 (2021):64-73, https://doi.org/10.5937/a-u0-32550 . .