Redefining the model of citizen participation in urban planning in Serbia according to the communicative-collaborative paradigm

Abstract

This work represents a contribution to the study of modern architecture and urbanism of the twentieth century in Belgrade. The paper investigates the architecture of public buildings on the principles of modern architecture as a significant and broad cultural phenomenon in the wider Belgrade and the Yugoslav territory in the period since 1918 untill 1941. During this period public buildings were built with the applied principles of modern architecture and urbanism. The work starts from the initial analysis of the modern movement of ideas between the two World Wars in Europe and the reflections that had the architects who were taking this model in the design and implementation of public buildings in Belgrade. Systematization and critical analysis of realized examples of public buildings to investigate the extent to which modern Belgrade was represented in the architectural production of the time, who were models from European experiences taken over directly and indirectly in the functional organization, volumetry architectural, design and materialization of objects. The work includes a chronological, critical analysis of the most important objects implemented in this period. The research starts from the premise that the preparation of the public buildings in Belgrade were present modern and avant‐garde ideas whose principles were established in the context of key historical, social and cultural phenomenon in Europe and Serbia. This attitude on the issue of research presupposes the establishment of correlation between the principles of modern architecture and implementation by local authors as well as theoretical reflection of changes that is generated in the development of modern Belgrade, which have promoted a new state and modern society...

Планерску теорију и праксу последњих петнаестак година Карактерише трагање за системом планирања, које је у процесу за штите и промовисања заједничких вредности, способно за идентификацију и осетљиво на аспирације грађана. Такав приступ планирању није нов, и по неким карактеристикама се може успоставити релација са концептима заступничког или адвокатског планирања формулисаним шездесетих година прошлог века. Међутим, данас је, поред изузетно високог степена раширености идеје о неопходности укључивања широког спектра актера у процес планирања, концепт изузетно добро и широко теоријски заснован, са веома распрострањеном и развијеном провером у пракси планирања, тако да се може говорити о новој комуникативно-колаборативној парадигми планирања. Термини који се везују за различите варијетете планирања са наглашеним учешћем грађана су: планирање "одоздо-нагоре" (енг. "bootom-up"), изворно планирање (енг. "grassroot"), партиципативно планирање (енг. "participative planning"), демократско планирање и планирање са заједницом (енг. "community planning"). У раду се истражује концепт планирања у којем се учешће грађана, као једне од група актера, сматра не само пожељним, већ неопходним предусловом доброг планирања и управљања развојем. Трага се за одговорима на питања: шта је то ефикасно и ефективно учешће, ко су они који (би требало да) учествују и на који начин то (би требало да) чине, да ли су информационе и комуникационе технологије (ИКТ) реална подршка на коју се можемо ослонити, и да ли је и колико је заиста могуће остварити савремен концепт учешћа грађана / планирања, те тиме и потенцијално унапредити урбанистичко планирање у Републици Србији. Истраживање се одвија на два нивоа: (1) На нивоу општих концептуалних опредељења, и њихове операционализације до нивоа препорука, базираним на проучавању релевантних теоријских радова и светских искустава и примера у овој области, а затим, на основу тога, и на (2) Нивоу урбанистичког планирања у Србији, као истраживачком полигону на ком се општи ниво концептуалних опредељења и њихове операционализације проверавају, а затим и прилагођавају формулисањем модела планирања адекватног истраживаном полигону. На основу истраживања различитих теоријских становишта, концепата и пракси планирања, препознате су могућности и дефинисани начини и услови за реализацију савременог концепта учешћа грађана у урбанистичком планирању Србије.