Metaphorical interpretation of the concept of critical regionalism in the works of architect Ranko Radović

Abstract

This doctoral thesis aims to present and explain research method and work on the topic of specific positions of critical regionalism within architectural theory and practice. A special emphasis of the research is focused on the ambiguous role of metaphor in the practice within critical regionalism towards dogmatic and almost ideological inviolability of the principles of modernism inside the specific architectural discourse, but also to an actual author's position. Hereby, the importance of the arhitect and professor Ranko Radović will be marked as a problem-based framework of the research that should point out the symbolic, aesthetic, anthropological, philosophical and historical model of metaphorical interpretation, presentation and representation of givens. As the main method of criticism and questioning of the canon of high modernism, metaphor was placed in the service of relativization and contextualization of the dominant paradigm back then. The consistency of the meaning and the potency of the tradition have a special place in research, and have fully determined the nature of Radović's design process.

Ова докторска дисертација има за циљ да прикаже и образложи истраживачки поступак и рад на теми специфичне позиције критичког регионализма унутар архитектонских теорија и пракси. Посебно тежиште истраживачке опсервације ће биту усмерено на вишезначну улогу метафоре унутар критичке праксе регионализма према догматској и готово идеолошкој неприкосновености принципа модернизма унутар специфицираног архитектонског дискурса, али и конкретне ауторске позиције. Значај професора и архитекте Ранка Радовића овим ће бити означен као проблемски оквир истраживања које треба да укаже на симболички, естетски, антрополошки, философски и историјски модел метафоричке презентације, репрезентације и интерпретације датости места. Метафора као основни метод критике и преиспитивања канона високог модернизма стављена је у службу релативизације и контекстуализације тада доминантне парадигме. У истраживању посебно место заузима конзистентност значења и потентност традиције, који су у потпуности одредили природу Радовићевог дизајн процеса.