Soft Power Architecture: (Un)intentional and Incidental in Culture Relations Policies

Abstract

States’ cultural policies for international relations take various forms, both intangible and tangible. This paper will focus on the latter, namely, exported architectural manifestation utilized as cultural negotiation tools. In this research, exported architecture is considered to be any built (realized) spatial manifestations, non-native to the county in which it is placed. Subsequently, architecture is viewed and examined as a cultural resource, having the power to influence bilateral relations presenting a new term, ‘soft power architecture’ as conceived, exported, and state-controlled spatial manifestation, with a clear set of goals inscribed within cultural relations policies. The notion of architecture-as-a-negotiating-instrument between various actors is introduced, borrowing from Joseph S. Nye’s definition of the term “soft power” postulated as, in the most basic terms, as the ability to attract, with attraction often leading to acquiescence.These typologies have a profound impact and yet the policy makers remain unaware of the importance of architectural manifestations as cultural resources. Requirements of the re-conceptualization of the state’s policies regarding the planning, implementation and management processes for diplomatic-consular outpost will be discussed. Lastly, the case study of the new Japanese embassy in Belgrade, Serbia, will be examined, noting particularities of its processes, arguing an unintentional paradigmatic shift, providing a theoretical and methodological framework for future research.

Међународни односи и пратеће стратегије културне размене могу попримати различите облике, како нематеријалне, тако и опипљиве. Овај рад ће се фокусирати на другу категорију, наиме, извезене архитектонске манифестације које се могу користити као оруђе у политици културне размене. У овом истраживању, за извезену архитектуру сматра се било која изграђена (реализована) просторна манифестација, која потекла из окружења у којем је смештена. Архитектура ће бити посматрана и испитивана као културни ресурс, који има моћ утицаја на билатералне односе, представљајући нови термин, „Soft Power архитектура“ који подразумева пројектовану, извезену и државно-контролисану просторну манифестацију, са јасним циљевима који одражавају тежње политике културне размене. Уводи се и појам архитектуре као инструмента преговарања између различитих актера, интерпретирајући дефиницију појма „soft power“ Џозефа С. Наја, која је дата, у најосновнијим цртама, као способности привлачења, са привлачношћу која често води ка прихватању ставова друге стране. Ове типологије могу имати снажан утицај по више основа, првенствено на просторну интеракцију и националну репутацију, међутим, креатори политике и стратегија остају несвесни важности раније поменутих архитектонских манифестација као културних ресурса. Чланак ће поставити теоретске оквире неопходности ре-концептуализације државних политика у погледу процеса планирања, спровођења и управљања дипломатско-конзуларним испоставама. Такође, проучавањем студије случаја нове јапанске амбасаде у Београду, примећује се специфичност њених управљачких процеса као и новонасталих просторних последица, стварајући парадигматични помак, описујући теоријски и методолошки оквир за будућа истраживања.