Learning from the landscape

Abstract

Arhitektura i predeo predstavljaju izrazite, ponekad čak i suprot- stavljene fenomene. Kako slobodno vreme neprestano traži

nova utočišta, to prirodni predeo može postati resurs savreme- nog života u gradu. Kroz topografi ju, klimu i vegetaciju, odnos- no svojim elementima i ritmom ona postaje inspirativni deo

arhitektonskog diskursa. Kada se posmatra odnos arhitekture i

prirode, neophodno je preispitati položaj, obim, program i sraz- meru ovog odnosa. U takvim uslovima, uočava se da arhitektura

treba da artikuliše i često naglasi predeo, a da arhitektonska in- tervencija zahteva preobražaj.

Pre svega, razumevanje prirode proširuje materijalna i čulna svo- jstva arhitekture, šireći načine na koji se arhitektonska interven- cija koncipira. Zatim, vraćanje prirodi moguće je samo u okviru

savremenog poimanja kulture, društveno aktivno i odgovorno. Na kraju, oblikovanje predela kroz optimizaciju arhitektonske

intervencije moguće je jedino u pravcu ostvarivanja nove ur- bane prirodnosti. Na ovaj način, predeo postaje mnogo više od

fi zičkog okruženja za arhitekturu, a projektovan predeo postaje ćilim, a ne piknik, scena, a ne spektakl, sećanje, a ne spomenik, prizor, a ne dekor, mreža, a ne shema, konstrukt, a ne struktura. Kao takav, kroz ljudsko ponašanje, projektovani predeo utiče i na proces urbanog života, formirajući novi „kulturni predeo“......