Реиндустријализација Србије између илузије, стварности и савремених токова развоја

Abstract

После деценија постиндустријског раздобља са нагласком на трговину и услуге, развијене државе Запада све више уочавају потребу за променом политике привредног развоја као и процес реиндустријализације као „нову узданицу“ развоја. При томе, појам индустрије има ново, шире схватање. У складу са тим пажња се усмерава на бројне области производње и све се посматра међусекторски. Ово је посебно значајно за Србију као државу у транзицији, где некадашња индустрија није надомештена новим привредним делатностима и садржајима. Као битан чинилац у целом процесу намеће се простор, тј. потреба за поновним коришћењем постојећих, а неискоришћених индустријских капацитета. Стога се увиђа значај повезивања питања реиндустријализације и урбанистичког и регионалног планирања. Тежња рада је да се уочи ширина савременог поимања реиндустријализације и да се на основу тога покажу примери позитивне праксе из европског окружења. Све наведено има за циљ да укаже на значај реиндустријализације из угла урбанистичког и регионалног планирања по будући развој Србије.