Покренутост простора: Упоредна анализа концепата архитектонске монтаже у раду Николе Добровића

Abstract

Тема овог рада је истраживање пракси архитектонске монтаже у раду, једног од највећих српских модерниста, архитекте и професора Николе Добровића. Никола Добровић је током свог професионалног живота оперисао са два различита концепта архитектонске монтаже. Ипак, иако се о Добровићу у последње време необично много говори и пише, у архитектонској историографији не постоји ни један текст који истражује примену ове авангардне технике у раду Николе Добровића, што представља и повод овог истраживања. Предмет истраживања представљају дела, пројекти и теоријски радови Николе Добровића у којима се може идентификовати један од концепата архитектонске монтаже. Први концепт архитектонске монтаже, који произилази из теорије филма – концепт синематичке монтаже, представља пројектантски методолошки алат и препознаје се у Добровићевим конкурсним пројектима за Теразијску терасу и зграде Генералштаба (Државни секретаријат за народну одбрану, ДСНО), као и у теоријском тексту из 1960. године под насловом „Покренутост простора – Бергсонове „Динамичке схеме“ – нова ликовна средина“. Други концепт архитектонске монтаже, који се формирао у архитектонској историографији – концепт фотомонтаже, означава просторну репрезентациону технику коју је Добровић применио у циљу репрезентације делимично реализованог пројекта Завода за физиотерапију и медицинску рехабилитацију у Игалу, 1959. године. По досадашњим истраживањима опуса Николе Добровића, ово је једина фотомонтажа коју је иза себе оставио, што је чини уникатним сегментом његовог рада. Са тим у вези, овај рад има за циљ да првенствено идентификује и ближе истражи праксе архитектонске монтаже у опусу Николе Добровића, а затим да методом упоредне анализе испита њихове заједничке карактеристике, различитости и специфичности у односу на дискурс архитектонске монтаже, као и дискурс српске и југословенске модерне архитектуре.